Ивана Малек – Трубач


Знао је, пашће снег... Погледао је у небо. Док је скидао траку блата са босог стопала, ипак се насмешио.

* * *

Био је безуб, али трску је гурао у уста, жвакао је и дувао кроз њу. Зато су га звали трубач. Волео је гуске. Оне су му биле све, његова породица, и туга. У време док се гуске чупају, он би сам себи прогласио дане жалости, попео се на трули храст крај цркве, и зачудо, тек тада свирао најлепше мелодије. Мештани би се у почетку у чуду загледали, до поднева већ би навикли и певушили, а како би мелодија бивала све веселија и веселија, до вечери би подлегли алкохолу. Статистички гледано, баш у то време у селу би се десило неколико изненадних свадби, а све и сва препустило некој чудној, готово празничној атмосфери. О њему се знало мало. Живео је негде око бара, између млина и суседнога села, али нико са сигурношћу није могао тврдити где тачно. О рамену је имао пар уплетених кеса из којих су вириле свеже сасечене трске, све са пијавицама и пужевима по њима, и стару сиријску фрулицу, непознату познаваоцима наших инструмената. Причало се да је управо он ванбрачно дете неког предратног руског официра, а да му је та фрула једини доказ љубави његовог тајанственог оца и локалне учитељице која је после те срамоте понижена отишла у свет, не оставивши за собом никакав траг... Имао је криве ноге, а истовремено био жилав и ретко плећат за некога ко је јео једном у два дана. Недеља је била његов благдан. Тада би се, пре молитве, пред старим храстом окупиле сујеверне жене, и остављале му нешто свеже умешеног белог хлеба, колача, меда и јабука, а понекад и добру кајсијевачу, и то ону најљућу. Он је био захвалан. И тако из године у годину. То је на неки начин постало сеоска традиција.
А онда је у село, те чувене 1953. године, стигао богаташ, касапин Јанко. Дочекан овацијама, купио је најбољу сеоску кућу и отворио касапницу, чисту као апотека. На рафовима су мирисале чиније препуне чварака и џигерица, а над њима висиле су у неколико редова руде димљених кобасица, плоче масних сланина... Имао је два кћери. Старију Босиљку и млађу Ружу, лепу као анђео. Жена му је умрла млада, звала се Цвета, па отуда и деци цветна имена. У кући је био тиранин. Држао је кћери под кључем и вребао како да их добро удоми. Али, живот је хтео мало другачије... Ружина соба гледала је на стари храст...
У ноћи пуног месеца, када се пале давно уснули демони и сурове жудње, трубач је стигао. Село се претворило у ухо. Неки су чак обукли свечане кошуље, а и они најлењи изгланцали ципеле. Као и обично, Ружа се чешљала уз отворен прозор, осећајући мирис тешке ноћи. Још као мала знала је да је видовита, али нико није желео да поверује у то. Сада је сасвим јасно осетила близину казне за халапљивост њеног оца, која ће се управо сручити у њено крило, и није се плашила... Ох, како се само зачула паганска изведба Баха... Изненада, као поморски рат, без најаве, истрчала је махнито, и свом својом силином крхке девице, почела да удара главом о храст, са кога је трубач тужио. Село је било запрепашћено... „Јанко, Јанко!“, зачула се вриска комшије Томе. „Уби ти се кћи, лепотица...“ У том часу, опхрван снагом дубоког незнања, Јанко истрча пред кућу, и свом силином својих сто и кусур кила, зањиха храст... Чуло се само изненадно – крц – и трубач паде директно на Ружу. Нико није изустио ни гласа. Он се придигао брзо, као видра, па се дао у бег. А она, остала је непомично да лежи, с отвореним преломима ногу, и кристално љубичастим очима упртим у небо, као какав тајанствени знак смираја... Епилог је био монструозан... Пребацили су је у оближњу амбуланту и констатовали да ће лепа Ружа остати непокретна. Од удараца главом о храст остала су јој и три шава, тек онако, као сувенир. Прогнозиран је дуг и тежак опоравак, а последице свега овога још увек су биле несагледиве. Те зиме послали су је у санаторијум у Меленцима.
Почела је хајка. Јанко је окупио локалне покераше, зеленаше и сав, боље речено шљам, и обећао награду ономе ко ухвати трубача и уради оно о чему се јавно не проговара. Тада је кренуо малер. У селу је поцркала живина. Стари ковач је, поткивајући кумовог коња, пререзао себи шаку. Родило се дете са зечијом усном, и сви су почели причати о томе како је Јанков долазак у село донео незапамћено проклетство... Под готово инквизиторским притиском сујеверних сељанки у све ово умешао се, иначе, лењи поп Раде, који је експлицитно саопштио Јанку да село које живи од сточарства нема потребе за таквом врстом касапнице, и како би то било исто као кад би неко крај бунара продавао воду... Тиме је стављена тачка на цео случај. Већ сутра на ноћ чуле су се каруце. Непознати Цигани товарили су на черге све што се могло, потом ишчупали чак и олуке са куће, а на запрепашћење свих посекли храст.

* * *

Јанко је са Босиљком отишао из села, снег је поново почео да пада, а трубач је био ко зна где.

(Трећа награда на Конкурсу за кратку причу 2002.)

 

врх стране