Ненад Максимовић – Опрост (прича у класичном кључу)


Под ведрим оком истока светина се и данас тискала око храма, али нешто узбуђенија и жустрија него обично, усталасана као брзаци какве планинске реке која дотиче са свих страна не би ли се у једну тачку, рупу под којом се отвара понор, до последње своје капи улила и заувек нестала у њој.
„Сагради ми кућу!“
„Учини ме богатим!“
„Створи ми крила наместо руку!“
Стотине људских гласова долазило је изражавајући што озбиљно, што поспрдно, најобичније и најнеобичније жеље, стварајући при том ефекат кошнице. Две ушне шкољке у којима се сви ти гласови спајаху трепериле су као два листа на поветарцу, упркос урагану који им се наметао.
„Ајде, покажи шта умеш!“
„Створи нам вино да пијемо!“
„О, спасиоче, спасиоче, спаси ме“, церио се један раскошно одевени младић.
Две ушне шкољке трепериле су на поветарцу.
„Прича се“, узвикну локални верски поглавар пошто подиже руку и примири разуздану светину, „прича се да си чинио чуда, па хајде, ако је тако, врати овом несрећнику вид!“
Његове речи одјекнуше широко; продорно изречене уз наглашавање свакога слога, оставише на светину снажан утисак, те ова поче да у један глас понавља, као вођена рукама вештог диригента:
„Врати му виид! Враати му виииид!“
Викали су, како они из првих редова, тако и они што беху исувише далеко да би могли видети слепог просјака што је чучао на степеништу храма и молио за коју кованицу.
„Хајде“, шапну поглавар ономе од кога се очекивао доказ, „тврдиш да си ти онај кога чекамо, ако је то истина, онда ти неће бити тешко да учиниш да овај несрећник прогледа.“
Онај од кога се очекивао доказ сасвим се лагано, као да клизи по земљи, примакну човеку у дроњцима и стаде да у њега гледа широм отворених очију. Изгледа да том просјаку не беше сасвим јасно шта се то око њега збива; чуо је, додуше, да некога зачикавају, да се помиње неки несрећник – слепац, али било је ту још много сакатих колега којима је слепило било најмањи међу хендикепима, а ко је био тај што је окупио толику светину, то није знао.
Неће ваљда, мислио је, испасти толика будала да... но, ваљда ће, пошто га исмеју, бацити коју парицу преда ме, али шта се то...
Изненада, просјак осети необично пецкање у пределу очних капака, а мало потом и топли додир дечачки нежних прстију. Тргну се од изненађења и поскочи на ноге. Шта се то дешава?! Срце стаде да туче као помахнитало и он потрча, па стаде, па опет потрча, па паде...
Мутни обриси људи, стубова, песка, новчића, обриси својих сопствених руку, ногу, наборане хаље пуне рупа, указивали су се као какве сабласти и снажан бол раздирао му је главу. Пред њим се лагано раздањивало, и он је муцао, скакао, падао, превртао се, а у тренутку када јасно, по први пут у животу угледа врх свога носа, он стаде викати из свег гласа: „Видиим! Видиим! Ја видииим!“
У то му се придружише и остали и стадоше узвикивати: „Чудоо! Чудоо! Чудоо!“ Неколицина прибранијих узеше просјака под руке и стадоше га умивати.
„Чудооо! Чудооо!“, орило се градом, све даље, док су две шкољке и даље трепериле на поветарцу. Пошто вода умири главобољу, одрпанац већ беше сасвим добро видео, те из јасних контура новог (а тако старог) света поче схватати шта му се заиста десило. Неколико минута је прошло, оних пешчаних, наравно, и гласови што су од човека до човека преносили шта се дешава тамо напред, у жижи, учинише да и они по рубовима дознају да просјак седи на ивици фонтане и ћути, не показујући ни најмању емоцију. Вика се поче стишавати оном брзином којом је вест путовала од центра ка периферији и у једном тренутку наста потпуни мук. Глас се угушио у сваком грлу. Залутала зунзара поче проповед свога живота.
Пешчани минути...
„Проклетниче“, узвикну прогледали и нагло скочи на ноге идући као бесни бик право ка свом спаситељу, „проклетниче, шта си ми учинио, боље да си ме живог разапео, стар сам и немам никог на свету, како да у овим годинама почнем све из почетка, од чега ћу сада живети, ко ће се сада смиловати на мене!!!“
Између једне и друге речи спашеног, проповед зунзаре звучала је узвишено.
„Проклетниче, фуј, проклетниче“, узвикивао је Доказ, цепајући кошуље ономе од кога се доказ очекивао, нагрђујући му лице пљуском удараца и пљувачке.
Лепљиве грудвице сливале су се са црвеног лица и развлачиле се као мед са кашике. Он, који је пре тога тврдио да је спаситељ који је дошао да преузме све наше грехе и најави царство небеско, бар по причи оних што стајаху у првим редовима, није мрднуо, руке поред тела, две сузе, и понављао је, дуго, дуго понављао:
„Опрости ми човече, опрости ми...“

(Друга награда на Конкурсу за кратку причу 2002.)

 

врх стране