Бележница бр. 7
Станиша Милосављевић - Од идеје до облика
Иако се таленат, надахнуће или радиност у уметности не могу украсти или аманетом предати другоме на коришћење, ретко се у нас говори о стваралачком процесу од идеје до коначног облика. Ово је скромни приказ стварања афоризма., кратке али не и најлакше прозне форме. Афоризам је узет намерно, због релативно малог простора за објашњење и зато што га најбоље познајем.
О начину рада познатих књижевника, својеврсних чудака, може се наћи обиље материјала, записаног од самих стваралаца или њихових савременика. Од страних писаца истичу се: Гете, Толстој, Гогољ, Пруст, Xек Лондон, Балзак, а од домаћих Андрић, Лаза Костић… Заправо, може се рећи да писање, као изразити рад појединца, од сваког ко зареже оловку и пише ствара нарочитог особењака. Тако Гете у савршеном реду држи своје рукописе, пишући свог Фауста читавих четрдесет година, Толстој више пута, незадовољан својом формом и реченицом, преписује написано, обилазећи места о којима пише, претражујући модне часописе да би сазнао за детаљ одеће о којем ће писати, Гогољ препоручује чак осам преписивања рукописа и то са дужим временским размаком прегледавања и исправљања. Пруст много пута дописује по својим чувеним свескама, док Xек Лондон мукотрпно гради књигу и по двадесет сати дневно, као да се такмичи са Балзаком, генијалцем, који у вечитој трци са временом, притиснут незаситим издавачима, ствара даноноћно. Од наших, Андрић из искуства дугог стваралачког процеса препоручује да се пише полако и стрпљиво, Лаза Костић у дугим шетњама изналази мотиве, форме, речи за своја дела.
Од своје прве мисли, сврстане у форму афоризма, написаног у башти, између два убода ашовом у сиромашну земљу, до дана данашњег, прешао сам неосетно од фазе бележења мисли “како која падне на ум” (да ме ко не претекне?!) до вишеструког просејавања пре него што се ухватим за папир и оловку. Било како било, када се већ једном мисао стави на папир, приступа се њеном уобличавању у нешто опипљиво, чиме ће аутор исказати највећи лични домет. Процес исправљања и дотеривања текста је готово исти, ма о ком виду литерарног стваралаштва да је реч.
Основна мисао која ми се родила у глави (њено уобличавање ће бити приказано у овом кратком примеру, огледу) општа је несигурност, страх од последица, бојазан од реперкусија, правна немоћ појединца. Уместо да очевидац буде полуга помоћу које ће се сила пренети до осуде и онемогућавања починиоца да прекршај понови, у системима који се не могу похвалити да су апсолутно праведни (има ли их?), међу јединке се увукао страх да ће видети нешто о чему ће касније морати давати изказе, открити свој идентитет, као и генералије починиоца,. Дакле, идеја да се супротставе двема реченицама две мисли од којих је очевидац носилац радње. Очевицу сам супротставио догађај којем је присуствовао. Није ме то задовољило, те даље мотам у глави идеју све док, без икаквог оптерећења, сама по себи, дође мисао да морам наћи везу између очевица и догађаја који се није догодио! Сјајно! Све то даје наду да афоризам почиње да се рађа и тек предстоје порођајне муке.
врх стране