Бележница бр. 15
Јединствен подухват борских стручњака - Стотине тона бакра из атмосфере
Топионичари у белим мантилима
– Када будемо завршили започети инвестициони програм, Бор ће бити ваздушна бања. Топионичари ће у белим мантилима моћи да раде, вегатација ће први пут после толико деценија неометано да буја, гасови који су тровали атмосферу донеће нове милијарде, Бор ће се уврстити међу десетак врхунских индистрија ове врсте у свету...
Звучи заиста сензационално, али овакве тврдње су потекле из уста никог другог него директора инвестиционог сектора Рударско-топионичарског басена у Бору инжењера Живојина Глигоријевића, који је као дугогодишњи руководилац топионице руководио изградњом првих модерних металуршких објеката пре неколико година.
Вероватно ни у једном граду у земљи атмосфера није толико загађена као у Бору. Десетине крајинских пчелара воде спорове са рударским гигантом, пољопривредницима се исплаћују позамашне одштете за воћњаке и њиве, десетинама километара унаоколо, даље него што поглед допире, већ деценијама харају гасови из борске топионице. Дим је за Боране ‘’лондонска магла’’. О њему се разговара свуда и у свакој прилици. Ујутру, када устане, Боранин најчешће неће заборавити да погледа с које стране ветар дува. Некада је дима, кажу, било толико да су се по дрвећу сумпорни гроздови хватали. Руда се топила на отвореном простору у огромним гомилама, из којих би убитачна, густа и готово непрозирна димна завеса зачас прекрила некадашње борске кућерке и испунила тесне сокаке. Овакве ‘’технологије’’, наравно, више нема, али је дима остало веома много. Дим нарочито угрожава здравље најмлађих Борана, који масовоно оболевају од разних инфекција дисајних органа и крајника. Поред отпадних вода и гасова, у Бору има и прашине. Стотине тона бакарне прашине, заједно са гаром и другим отпацима, даноноћно одлази у атмосферу, али се дим ипак сматра већим злом.
Последњи корак
– Тренутно постоје три извора гасова, – објашњава нам дипл. инж. Раде Иванковић. руководилац инвестиционе групе за металургију. – То су пржионица, пламена пећ и конвертори, у којима се из бакренца добија блистер бакар. Дим из пржионице и конвертора сав се ангажује за добијање сумпорне киселине. Али, досадашњи технички поступак није дозвољавао да се употреби и дим из пламене пећи. Иако је способан да загађује атмосферу, његова концентрација ипак није довољна да би могао да се употреби за добијање сумпорне киселине. Наше топионице ће бити супераутоматизоване и механизоване. Али, то још не би морало да буде претња диму, да није извршена једна крупна технолошка коректура, која представља новину и у светским размерама. Наиме, применом технологије пржења у ‘’лебдећем стању’’, у херметички затвореним реакторима, за сто одсто се побољшавају хигијенско-технички услови рада. И, што је веома значајно, применом ова два мала агрегата, који замењују десет постојећих огромних постројења, омогућују да се у херметизованим срединама хватају гасови из пламене пећи, да се мешају са осталим гасовима, и тако чине употребљивим за добијање сумпорне киселине, производа који се опет употребљава као основна сировина за производњу вештачких ђубрива у Прахову. Тако ће се свих 400.000 кубика сумпорних гасова, колико ће их бити после удвостручења бакра поново враћати у процес. Уз то, после реконструкције ће сви гасови, уместо као до сада директно у ваздух, пролазити кроз специјалне електрофилтере, који ће задржавати бакарну прашину, преко хиљаду и по тона бакра годишње – у вредности од милијарду и неколико стотина милиона старих динара!
То је што се тиче нових топионица. Али, шта ће бити са старом из чијег димњака изиђе две стотине хиљада кубика сумпорних гасова у току једног часа? После друге фазе, тврде стручњаци, она једноставно неће више ни постојати као топионица. Адаптираће се за прераду старог материјала, а услов да ради биће – неутралисање отпадних гасова.
Тако ће се први пут догодити да један велики индустријски центар буде – без прашине и отровних гасова.
(Колектив: лист Рударско топионичарског басена,
Бор, 24. 11. 1969, XXIII, бр. 3, стр. 7)
врх стране