Бележница бр. 11
Весна Тешовић - Библиотека – место сусрета и разговора – слављење маштовитости и преданог рада
Фестивал хумора за децу у Лазаревцу од 14. до 16. септембра 2004. г.Сигурно да нема детета у Србији и Црној Гори, а вероватно и шире, које не би пожелело да прве школске дане проводи попут младих Лазаревчана. Верујући у то да је смех неопходан за раст деце и да је преозбиљност велика штета за целокупно човечанство, деца Лазаревца, а са њима и цео град, живе према упутству Драгана Лукића: Још смеха, смеха, још смеха деци! Тако је било и овог септембра. Три дана Лазаревац је живео свој Фестивал хумора за децу. Деветоро писаца са својим хумористичким стиховима и прозама обилазило је „по утврђеном распореду часова” школе у Лазаревцу и околним селима, јер, како је рекао Алек Марјано у свом „фестивалском прогласу”: Не би било лепо да остану без вица / Јунковац, Степојевац, Вреоци / Велики Црљени, Дудовица. Ту су били и карикатуристи и професионалне и аматерске драмске дружине са својим веселим позорјима. Али, можда је још важније то што су се та три дана лазаревачка деца дружила са 300 својих другара који су се у Лазаревац слили из 40-ак градова Србије и Црне Горе и Републике Српске.
Главни и одговорни за овај тродневни урнебес, смех и песму, центар тог насмејаног дечјег свемира јесте библиотека. По 16. пут библиотека „Димитрије Туцовић” организује овај фестивал. Инициран 1989. године, као културна манифестација којом ће се прославити 100 година постојања града, брижно осмишљен и упорно негован од стране вредних библиотекара, фестивал је прерастао границе библиотеке, Лазаревца и Србије и, користећи смех као ванвременску и ванпросторну категорију, као универзално средство комуникације, постао спона за све вредне, креативне и жељне афирмације. Библиотека расписује конкурс на којем могу да учествују само деца до 15 година. У билтену фестивала Смехокази пише да је ове године стигао нешто мањи број радова, само (!!!) 1683, а подељене су 44 награде за литерарно стваралаштво, разврстано у 12 категорија, и 44 награде за ликовни израз, такође у 12 категорија. Од награђених радова направљена је у простору библиотеке богата и дечје разбарушена изложба.
Весна Петровић, библиотекар из Сремске Митровице каже: Програм Фестивала хумора за децу у Лазаревцу има двосмерни значај: васпитава путем уметности, али и васпитава за доживљавање уметничког дела и за уметничко стварање. Он живи у просторима школа и домова културе, на улицама и у парковима, у записаним причама, у испеваним песмама, у првим нацртаним карикатурама и изведеним представама у многим градовима Србије и Црне Горе.
Фестивалски дани у Лазаревцу сваке године имају и своје озбиљне садржаје. Ове године, посебно значајно за унапређење библиотечке делатности било је оно што се могло чути на трибини „Како фестивал подстиче сарадњу дечјих одељења јавних библиотека”. Колеге из Библиотеке града Београда, библиотека „Милутин Бојић” из Београда, „Глигорије Возаревић” из Сремске Митровице, „Вук Караџић” из Пријепоља, „Стеван Сремац” из Ниша и „Јован Поповић” из Кикинде говорили су о својим искуствима и различитим облицима рада са корисницима дечјих одељења, који као своју последицу имају и учествовање на Фестивалу хумора у Лазаревцу. Том приликом се показало како њихов континуирани креативни рад са децом у локалним срединама развија активан однос према књизи, буди и негује маштовитост и стваралачки дар и на тај начин васпитава младе људе да до краја живота буду прави уживаоци лепе речи и књиге уопште. Због тога библиотеке, ваљда, и постоје и зато је било драгоцено чути какве „мале тајне” у раду са децом примењују „велики мајстори библиотекари”.
Библиотеку „Милутин Бојић” из Београда у Лазаревцу су представљали директор Јасмина Нинков, Љиљана Милошевић, библиотекар који води радионице са децом са посебним потребама, и Александра Вићентијевић, која води курсеве креативног писања. Колегиница Љиљана Милошевић открива Бележници „кључ за тајна врата” радионице са хендикепираном децом.
Програм Библиотеке „Милутин Бојић”, као савремене библиотеке, подразумева сарадњу са другим институцијама и организовање програма ван библиотеке. Тако је успостављена сарадња Друштва за помоћ ментално недовољно развијеним особама „Палилула” и библиотеке, која се активно укључила у рад са хендикепираном децом. Ово удруживање допринело је побољшању односа деце са хендикепом са осталом децом и пробудило је њихово интересовање како за књигама тако и за библиотеком, као местом где могу самостално узимати и разгледати књиге. Посебну радост представља то што сами могу да бирају и одлучују коју књигу желе да читају. Библиотека је постала „посебно место’’ у коме се осећају пријатно и заштићено.
Радити са хендикепираном децом представља огромно сазнајно искуство и за водитеље радионице и за полазнике. У том процесу активно учествују и одрасли и деца. Ту сва питања добијају одговоре, ма какви они били, ту се прича и ћути, пева и слуша музика и игра, игра...
Прво правило радионице је да НЕМА ПРАВИЛА. Друго правило: ИГРА ЈЕ СУШТИНА СВЕГА.
Радионице се одржавају два пута недељно. Дужина радионице је од 2 до 3 сата. Радионица започиње поздрављањем. Водитељ се поздрави са сваким понаособ, а онда се они међусобно поздраве (рукују се, потапшу по рамену, загрле и сл.). Додир је важан облик комуникације. Потом се креће у акцију. Вежбе покретом могу бити:
1. Ветру у сусрет (шта раде када је ветар благ, а шта на поветарцу, када је јак, када је олуја и сл.). Како се крећу, да ли се пусте низ ветар или не и сл.
2. Будимо:
-птица (како лете птице, мале, велике);
дрво (корен, стабло, лист – расту као дрво);
вода (поток, река, море – пронађу покрет);
плава боја, црвена, жута (изнађу покрет који за њих значи плаво...) и др.
3. Ход (како корачам кад сам):
весео
тужан
љут
када се шуњам,
када шетам (сам, са неким и др.)
Дужину трајања вежби процењује водитељ радионице. У случају отпора, вежба се прекида.
Други део радионица предвиђен је за креативан рад у трајању од 60 до 90 минута и он обухвата:
цртање (оловка, дрвене бојице, пастел),
сликање (водене бојице, темпере, колаж),
вајање (пластелин, глина),
ручни рад (ткање, израда мањих предмета од вунице, папира, картона...),
или радимо неку причу на основу неке књиге (мање) или сликовнице коју сами изаберемо, цртамо (обучемо принцезу, принца, миша, саградимо им дворац, засадимо врт...), глумимо уз кратак дијалог, измислимо нови лик и убацимо у причу.
Последњих пола сата радионице користе се за релаксацију. Најчешће се слуша музика, певамо и плешемо заједно. Саставни део радионице је и мања закуска (сок, кекс, чипс, и сл.) као награда за уложени напор, уз обавезне похвале сваком појединачно.
Оно што се показало као добра пракса јесу поруке. Одредили смо једну кутију у коју свако (ако жели) убацује своју поруку. За нас, ту се налази „кључ за тајна врата”, као што су врата снова, смеха, жеља, љубави и сл. Овакав приступ нам је олакшао пут до неких доживљаја које им је било тешко да вербализују јавно. Свака порука се заједнички решава (ако то желе).
Тешко је овако информативно описати начин и суштину рада у радионици. Понекад ништа од предвиђеног не функционише, јер је довољно да једно или двоје деце одбије да учествује, па да им се прикључи одмах и остатак групе. Стога је план о току радионице флексибилан и често се деси да се неколико идеја које не прођу замене новим. Игра је увек оно што се може увести, а што је највероватније да ће бити прихваћено. Једино правило које би требало да важи је да се радионице не прекидају. За њих је континуитет знак сигурности. У раду са хендикепираном децом увек мора да присуствује стручно лице.
Шта нишке колеге чине да би се деца анимирала да посећују баш библиотеку и да би се спријатељила са књигом, сазнајемо од Саше Луковић-Васиљевић.
У раду са децом корачали смо полако, али сигурно.
Први корак је био – уређење просторија библиотеке. Данас је Дечија библиотека у Нишу један изузетно пријатан кутак за малишане.
У читаоници библиотеке посебно је ограђен кутак за децу предшколског узраста (са клупицама, јастучићима, луткама, прибором за цртање и малим изложбеним простором намењеним баш за њихове радове). Када уђу у тај простор, малишани се осећају „као код своје куће”. Родитељи им ту нису потребни, све сликовнице су им доступне. Често их на „њиховом” сточићу чекају и бомбоне.
На неколико ударних пунктова налазе се панои, огласне табле и излози. Све то мора да скреће пажњу, а препуно је информација (конкурси, информације о томе шта се дешава у граду, анотације, обележавање јубилеја, изложбе дечијих ликовних и литерарних радова).
Корак број два – покретање акција: НАЈ–ЧИТАЛАЦ, НАЈ–ПИСАЦ ЗА ДЕЦУ и НАЈ–КЊИГА ЗА ДЕЦУ. Од тога који писац добије највише гласова зависи кога ћемо позвати у госте.
Трећим кораком је Светски дан књиге за децу (2. април, Андерсенов рођендан) добио почасно место у плану активности Дечијег одељења. Три године за редом расписује се литерарни и ликовни конкурс за основце Нишког региона. Тема је слободна, а сам облик манифестације мења се из године у годину, вероватно док се не искристалише најбоља варијанта. Тог или тих дана све је посвећено стваралаштву за децу и дечијем стваралаштву.
Прве године тај дан био је посвећен Андерсену: двориште библиотеке било је декорисано „као из бајке”, на великим паноима били су изложени ликовни радови деце-илустрације познатих , али и сасвим нових бајки; гимназијска драмска трупа, у бајколиким костимима извела је представу – колаж Андерсенових бајки, а на крају је за сву децу приређен коктел – као у дворцу. Награђена деца су била гости Данске амбасаде у Београду (наравно, све у организацији библиотеке).
Наредне године манифестација је трајала два дана: литерарни дан – када је најбољима на конкурсу награде уручио песник Мошо Одаловић и ликовни дан – када је у дворишту библиотеке направљен прави атеље са четрдесетак штафелаја. Док су деца илустровала најомиљенију књигу, драмска трупа средњошколаца представила се колажом драматизованих најзанимљивијих делова романа Градимира Стојковића.
Ове године деци је приређен сусрет са Тодетом Николетићем, а деци целог града је поклоњена његова представа – мјузикл: „Како сам настао ја пре мене”.
Након посете Лазаревачком Фестивалу хумора за децу, а са досадашњим искуством у организацији прославе Светског дана књиге за децу, аутор ових редова обећава да ће Андерсенов рођендан наредне године бити прослављен на опет нов начин.
Четврти корак је начињен 2003. године – Фестивал витезова дечијег песништва у Нишу. Караван песника окупљених око часописа Витез био је гост Дечије библиотеке, а потом је изведен програм у Великој сали Дома Војске. Заједно са песницима рецитовало је више од хиљаду малишана. У програму су учествовала и деца из Ниша (финалисти „Мајске песме”, плесни клубови), програм је водио Миња Субота. Пошто су се сви сагласили да је нишкој деци оваква врста програма потребна и пошто је након овог фестивала посећеност Дечијој библиотеци нагло порасла, ове јесени, тачније 4. новембра, организовали смо опет Караван песника. Овог пута у каравану је било ни мање ни више него 16 песника, да не рачунамо водитеља, кантаутора, глумца и децу из Ниша. Призор је заиста био велинчанствен. Било је лепо чути Пера Зупца, Добрицу Ерића, Љубивоја Ршумовића, Душка Трифуновића и остале како позивају децу да дођу у библиотеку и постану њени чланови. И већина деце их је послушала!
Најновији програм јесте Књижевни клуб за младе (до 15 година). Он је у самом повоју и још га нисмо „крстили”. Кроз њега, уз помоћ људи добре воље, хоћемо да афирмишемо талентовану децу Ниша.
Знамо да су многе наше колеге из других градова одавно већ у пуном трку, али ми у Нишу, „корак по корак”, тек хватамо залет, надамо се, на правом путу.
Хадија Џигал-Кријешторац, виши библиотекар библиотеке „Вук Караџић” у Пријепољу, промишљала је о томе колико су библиотеке одане деци и пренела искуства како се то ради у Пријепољу.
Често се стиче утисак да се дечје одељење није довољно добро позиционирало у устројству наших библиотека. То је свакако погрешна поставка за сваку библиотеку. Њен превид којим не ствара своју будућу читалачку генерацију одраслих учиниће да и остане на симболичном броју одраслих читалаца. За мене је још много важнија прича о томе: колику штету наносимо деци занемаривањем квалитетнијег, професионалнијег и осмишљенијег бављења децом у библиотеци?
Све ове констатације и питања довољан су мотив да библиотеке, наша професионална удружења и свако од нас појединачно прими део одговорности за постојеће стање и прихвати обавезу да се додатним ангажовањем што пре и што ефикасније постојеће стање битно поправи.
Библиотека ”Вук Караџић” у Пријепољу просторно је одвојила дечје одељење пре 22 године. За све те године није било епохалних резултата, али се створио један систем бриге о основним и пратећим садржајима простора, рада са децом и рада за децу. Брижљиво и плански су се попуњавали фондови књига и доступних часописа и новина. То је био простор где су деца излагала своје ликовне и литерарне радове, где су могла да седе удубљени у занимљиву енциклопедију. У том простору дочекивала су их њима позната лица библиотекара, оних који су већину деце добро упознали, разумели њихова разноврсна интересовања, умели да препоруче књигу и усмере младог читаоца.
Управо та чињеница да се знало који библиотекари раде на дечјем одељењу, доприносила је квалитетнијој комуникацији библиотеке и читаоца и била темељ за нашу одлуку да се укључимо у креативни свет деце. Разумели смо дечју потребу и способност да се радо и маштовито ликовно изражавају. Библиотекари на дечјем одељењу су веома озбиљно прикупљали дечје радове и приређивали ауторске, одељењске и школске изложбе. Било је момената када је било ствар престижа које је одељење заступљено својим радовима на изложбеном паноу дечјег одељења. Осим деци, ова активност дечјег одељења постала је важна и учитељима, а у ауторске изложбе неретко су се најозбиљније укључивали и родитељи. Шта смо ми тиме постизали?
Пре свега, чинили смо бескрајно радосним младе уметнике, учитеље заслужним, а родитеље поносним. Библиотека се задовољавала великом посећеношћу изложбама, задовољавајућим бројем чланова и увек испуњеним простором дечјег одељења.
Упоредо са ликовним радовима, деца се спонтано и често изражавају писањем песама и прича. Дечје одељење библиотеке имало је све ове године простор – таблу са које су нас из стихова или реченица посматрали главни јунаци: лептири, бубамаре, сунце, поточић, птица, мама, бака и деда, заљубљивање, најбољи друг, а понекад и сета. Како показујемо нашој деци да ми то читамо и да њихово писање озбиљно схватамо? Тако што приликом гостовања „правих” дечјих писаца представимо и наше мале и младе писце, наше чланове; тако што организујемо њихово представљање у разним приликама и што су они на наше инсистирање учесници многих манифестација на којима могу да покажу своје умеће.
У свим програмима које библиотека организује нашло се за сходно да се укључе и деца са неким од својих талената: цртање, писање, глума, музичка надареност и слично.
Годишњим планом рада библиотеке више од деценије предвиђа се организовање, помагање и праћење рецитовања од школског до републичког нивоа. Библиотека се укључује у рад успешних рецитатора од избора песме до целокупне организације општинске смотре која представља фестивал у говорењу поезије, такмичарског карактера. Сваке године, половином марта, целодневни фестивал окупи близу 100 учесника рецитатора од првог разреда основне до четвртог разреда средње школе. Тај фестивал прати велики број публике, а неизоставно и компетентан жири у којем се обавезно као гост нађе неки познати дечји писац. Овај фестивал рецитовања за нас је прилика да окупимо велики број деце и школа, да афирмишемо поезију, њено читање и говорење, а деца га дочекују са радошћу, како због дружења, тако и због сусрета са неким од писаца које радо читају. Тако су у овом програму учествовали, поред осталих: Мошо Одаловић, Драган Радуловић, Градимир Стојковић, Слободан Станишић, Перо Зубац, Тоде Николетић, Душан Поп Ђурђев, итд.
Док пишем овај текст, приводи се крају наменско реновирање и уређење простора за дечје одељење површине од 90 m². Делови зидова, полице, столови, столице, све се ради у облицима, бојама и стилу за децу. Биће весело, шарено, светло и надамо се топло деци међу њиховим књигама, новинама, понеким CD-ом и VHS-ом. У кутку за читање чекаће их за сада један компјутер, надамо се да ће имати и приступ интернету, па макар и ограничен и контролисан. Оно што ће овај простор имати као новину и предност је уређен приступ деци која су у колицима.
Због удаљености становања, градска библиотека није доступна приградској, а сеоској деци никако. Тај проблем смо решили почетком 2003. године пројектом Мобилни информациони и комуникациони центар „Инфобус”. Библиотека је као донацију добила аутомобил преуређен у покретну библиотеку и информациони центар. Корисници разноврсних сервиса „Инфобуса” су становници села. Најбројнији корисници су, наравно, опет деца. „Инфобус” кориснике у селима пријепољске општине снабдева књигама у класичној форми, дигиталним књигама, разноврсним садржајима на CD-у, VHS и аудио касетама, магазинима, дневном штампом, едукативним програмима, предавањима, радионицама и другим садржајима који су интересантни различитим циљним групама. „Инфобус” функционише као е-mail пошта, сајт и провајдер свих информација које су интересантне и корисне сеоској популацији. Све услуге „Инфобуса” су бесплатне. Посебни корисници сервиса „Инфобуса” у граду су ученици специјалних одељења. Пошто они најлакше комуницирају са сликовницама, илустрованом литературом и визуелно и звучно обрађеним књигама, наш тим посебно ради на припреми и осмишљавању њиховог боравка у „Инфобусу”. Први дечји писац, гост „Инфобуса”, који је посетио више села пријепољске општине и представио се деци, је Градимир Стојковић. Разлог да баш њега позовемо у госте је то што деца радо читају његове романе.
Деца су уопште радознала и воле много тога. Ми само морамо да научимо да то препознамо.
Искуства сремскомитровачке библиотеке „Глигорије Возаревић” у раду са децом пренела нам је Весна Петровић, библиотекар саветник.
Године 1957. донета је одлука о оснивању Дечјег одељења у Сремској Митровици са почетним фондом од 2500 књига. Дечје одељење је радило до 13. октобра 1966. године, када се сели у нове просторије у којима је и данас. У новом простору наставило је да развија различите облике рада примерене узрасту и интересовању својих чланова. Сви они су покренути са циљем да се деца на један природан и топао начин анимирају за што активнију сарадњу са библиотеком и створе што приснији однос, који би надрастао одлазак у библиотеку ради узимања обавезне школске лектире.
Кроз године рада у Дечјем одељењу ређали су се Сусрети четвртком, Цртотеке, Бајкотеке, Стихотеке, квизови „Ау што је школа згодна”, Живот и стваралаштво књижевника, Еко-квиз, Питам се, питам хиљаду пута, Велики – мали песници, Дете се игра и ствара, Шарени ускршњи атеље. Теме ових сусрета су биле изузетно разноврсне: предавања из области археологије (далека прошлост Сремске Митровице, Новац кроз историју...) и географије (О Енглеској на енглеском, упознајмо Совјетски савез); прикази стваралаштва бројних књижевника за старији узраст као и прикази бајки, приповедака и сликовница за млађи узраст; обележавање значајних датума уз одговарајуће програме и изложбе и сусрети са књижевницима...
Не мање интересантан је и програм Илустрације прочитане књиге, који је рађен са изузетном марљивошћу и ентузијазмом. То су били литерарни часови на којима су се водили разговори о књигама изабраним за илустровање, а потом би био отворен конкурс за сваку годину, различитим илустраторским задацима: илустрација омиљене књиге, пролеће у мојој лектири, насловна страна за најлепшу књигу. Стручна комисија сачињена од академских сликара, као и публицитет и пропаганда, пратили су читаву ову манифестацију. Сви ови радови чувају се у великим албумима који представљају својеврстан каталог фонда Дечјег одељења.
Масовни су и омиљени облици рада Цртотека, Стихотека и Бајкотека, њихови јесењи пролећни циклуси намењени ученицима нижих разреда основне школе. У њиховој основи је поново књига, виђена и доживљена на својствен начин, а интерпретирана као илустрација, научена песма или литерарним радом оживљена бајка. Садржај према избору библиотекара проширује школске програме и током двадесетогодишњег тра
јања деца су се упознала са радом и стваралаштвом појединих завичајних и других писаца, стиховима народне поезије, бајкама наших и многих других народа. Финална такмичења на крају сваког циклуса представљају мала–велика славља, истицање најбољих, а похвале и награде стимулативно делују за следеће сусрете.
Наведене облике и видове рада свакако богати и онај део културне и јавне делатности који се односи на сусрете са књижевним ствараоцима и учествовање у програмима других културних установа и библиотека. Наши читаоци су учествовали на конкурсу Цвет у песми, цвет у причи, који организује библиотека у Зајечару, на фестивалу Златно звонце у Новом Саду, на Данима хумора за децу у Лазаревцу и постизали значајне успехе.
Дани хумора за децу, ревија дружења и смеха је омиљени фестивал и међу митровачким основцима. Дружење са Лазаревчанима започето је 1994. године када су деца из Сремске Митровице у организацији Дечјег одељења први пут послала своје литерарне и ликовне радове, извела представу „Наша деца” Бранислава Нушића, учествовала у програму са Сремским бећарцем и прошетала улицама у шареној поворци обучена у цара Проба, мачка у чизмама, гусара... Већ следеће године, у августу на Дечјем одељењу организована је радионица прављења играчака за Фестивал. Играчке, поетски и прозни радови, стрипови и карикатуре митровачких основаца поново су се појавили на паноима лазаревачке библиотеке. Године су пролазиле, а 1998. Лазаревчани су били у гостима у Сремској Митровици. Представили су свој Фестивал, извели представу „Радован III”, дружили се са ученицима Основне школе „Бошко Палковљевић Пинки”.
Дружење и искрено пријатељство проширило је сарадњу две библиотеке и на стручни план, тако да библиотекари из Лазаревца учествују својим стручним излагањима на саветовањима за школске библиотекаре у Сремској Митровици, а сремскомитровачки библиотекари својим програмима у Лазаревцу.
О једном сегменту рада са децом у Народној библиотеци „Јован Поповић” из Кикинде говорила је Марица Миљановић.
У Великој Кикинди основана је 1. маја 1845. године Читаоница Србска, а градска народна библиотека почела је да ради 6. децембра 1945. године. Име Јована Поповића носи од 16. фебруара 1952. године.
Од децембра 1952. године ради Дечије одељење.
Под овим широким банатским небом, на које је Мирослав Антић из комшилука звезде доселио, које личе на космичке лудаје, стасавали су тако, на нашу радост, неки нови клинци, учени да у речима препознају лепоту.
И такви нови клинци јануара 1996. године заједно са радницима Библиотеке основали су свој мали литерарни клуб. Сами му одабрали име – „Перо младости”. Право име за најмлађе ствараоце и заљубљенике у писану реч, а мени је припала та част и велико задовољство да се дружим са њима и да заједно покушамо да оставимо траг за неке нове можда још талентованије будуће мале песнике.
Препознавање песничких вредности у раном детињству подразумева обавезно неговање тог песништва. Треба пратити дечије стваралаштво без превеликог уплитања у свакодневни дечији живот. Деца се рађају и расту у околностима које не могу ни да бирају, ни да мењају. Зато се децом треба бавити, омогућити им одбрану дечијег света, њиховог интегритета и права да живе слободно без принуде, да се свестрано развијају без дозирања. Да ли детиња галија живота баш увек мора имати крманоша? Треба им пружити могућност стваралачког сазревања, неговати дечији рукопис који ће сведочити о тајновитом и тајанственом настајању дечије песме. И зато сам се увек трудила да их не прекрајам, скраћујем, дописујем (можда понекад и на њихову штету и квалитет песме, приче) без њиховог пристанка. Ако је потребно нешто променити, то чинимо заједнички након читања и критичког разматрања на нашим дружењима. Можда је баш тајна у томе да ево већ девет година трајемо.
Да ли оваквим приступом и начином рада, да ли зато што су клинци стварно супер, да ли је то утицај оних Микиних комшијских звезда или ко зна због чега (???????), али овај МАЛИ ЛИТЕРАРНИ КЛУБ је освојио безброј, како колективних тако и појединачних награда и похвала за његове чланове. Ниједно учествовање на било ком конкурсу није остало без награда (првих, других, трећих, апсолутних...) и признања. Набројаћу само неке од значајних: „Невенов фестивал деце песника” у Савином Селу, „Фестивал хумора за децу” у Лазаревцу, „Златно звонце” у Новом Саду, „Меморијал Гордане Брајовић” у Алексинцу, „Дани дечије поезије и прозе” у Драгинцу, „Под старом маслином” у Бару, „Песнички маратон” у Суботици, „Цвет у речи цвет у слици” у Јагодини, „Венац Душка Радовића” у Нишу, „Дани поезије” у Прибоју на Лиму, Тивту, Српском Сарајеву... и наравно „Песничким стазама” у Кикинди (савезни конкурс) и сви локални конкурси. Први добитник награде „Гашино перо” за децу је Марко Марковљев, члан овог клуба, сада ученик гимназије. Објављене су и три књиге наших другара: Биљане Стојановић и Јоване Фа (заједничка), Марка Марковљева и Браниславе Зарић, неколико заједничких збирки у којима се налазе песме и осталих чланова, а редовно су им песме заступљене у зборницима које објављују поједини фестивали.
Нисам баш сигурна да ли треба можда да напоменем да се са овом мени надасве драгом децом дружим и радим сваког другог четвртка у мом слободном времену, након завршених радних обавеза (радила сам на Одељењу за стручну књигу, а сад на Одељњу матичне службе), и без неке посебне надокнаде, осим ако се у то не рачунају њихов осмех и радост дружења.
Речи којима је колегиница Марија Миљановић завршила представљање сопственог рада са децом врло су значајне јер могу да побуде на различита размишљања. За почетак, једно је извесно: непатворена је истина да ни најбоље осмишљена набавка књига, нити гостовање деци драгих књижевника не може да надомести аниматорски, креативни рад библиотекара. За успешан рад са децом, који ће као своју последицу имати све већи број корисника дечјег одељења, а тиме и будућих одраслих читалаца, пресудна је личност човека са којим се деца најчешће сусрећу у библиотеци, његово умеће да развије активан однос деце према књизи, отвореност за сва вредна искуства из библиотечке праксе других и способност да проналази сопствене путеве популаризације књиге. Свесни смо чињенице да је слика стања дечјих одељења у библиотекама веома разноврсна. Поред светлих примера, добро организованог и осмишљеног функционисања, и оних осредњих решења, постоје и библиотеке без икакве идеје о раду дечјих одељења. Аутор текста гаји наду да ће овако представљен рад са децом неких јавних библиотека допринети буђењу и снажењу креативне енергије библиотекара.
На крају, све честитке библиотекарима из Лазаревца, који из године у годину све квалитетније подстичу и афирмишу рад и негују сарадњу дечјих одељења у нашој земљи, али и изван ње.
врх стране