Остала издања
Истина у погледу Румуна у Србији
Тихомир Р. Ђорђевић, Истина у погледу Румуна у Србији: права истина о „заборављеним Румунима“ у Србији у делу етнолога др Тихомира Р. Ђорђевића, приредио са коментарима и написао поговор „Тихомир Р. Ћорђевић и Власи“ мр Радомир Д. Ракић, Народна библиотека Бор, Бор, 2006/ формат: 20 cm; повез: броширан; обим: стр. 87
О књизи
После читавог века од обрављивања најпре чланка, па књижице др Тихомира Р. Ђорђевића, Кроз наше Румуне, пред нама је њена допуна и објашњење – текст истог аутора из 1919. године Истина у погледу Румуна у Србији.
Невелик по обиму, овај прилог је веома значајан и по садржају, као и по поводу свог настанка. Написан је због проблема насталих око разграничења Румуније и Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца у области североисточне Србије, наиме округа: тимочког, крајишког, пожаревачког и моравског. Све се то дешавало у предвечерје Мировне конференције у Паризу 1919. године, која је требало да озваничи границе међу државама на Балкану после Првог светског рата. У својству секретара Етнографско-историјске секције српске делегације, на чијем је челу био, тада већ у Европи и свету знаменит антропогеограф Јован Цвијић, др Тихомир Р. Ђорђевић, један од оснивача наше етнолошке науке (чије се стогодишње утемељење на Филозофском факултету у Београду, иначе, прославља управо ове, 2006. године), био је задужен за проблематику српско-румунских етничких односа и распростирања. Омалена брошура Истина у погледу Румуна у Србији, написана и штампана на енглеском и француском језику, све досад је, до 2006. године, остала непреведена на српски језик. По нашем мишљењу, за њено превођење вероватно није имало неког посебног интереса, а ни разлога – после завршене Конференције у Паризу, када се чинило да су се смирили ''духови великорумунских аспирација'', који су, те 1919. године и подстакли Ђорђевића да ''појасни'' неке своје ставове изречене у свом путопису Кроз наше Румуне, писаном далеке 1905. године, и да су заувек ућуткани силином аргумената и чињеничним стањем које је успешно одбрањено у Паризу…
(Вера Станисављевић-Ракић, „Актуелно и век касније“,
Бележница бр. 15, Народна библиотека, Бор, 2006, стр. 66-68)
Делијованом ка увиру
Наслов: Делијованом ка увиру
Аутор: Живко Аврамовић
Година издања: 1996
Живко Аврамовић, Делијованом ка увиру, Културнопросветна заједница Општине Зајечар, Народна библиотека Бор, 1996/ формат: 20 cm; повез: броширан; обим: стр.48
О књизи
И трећа поетска књига Живка Аврамовића Тимоку и Крајини посвећена и једино могућа, враћа нас, уморне и неспокојне, „на извор воде непресушне“. Тај живи кладенац бистроумног и исцелитељског пунџилског потока, чије капи песникове чобанице – хајдучице крију као „у недрима злато у марами росу“, претаче се у искричаве ниске стихова који дамарају у „Каменим посветама“, „Привиђењима“, у „Кругу пријатељском“ збирке Делијованом ка увиру.
(Из рецензије Сергија Лајковића)
Пут књиге у борском крају
Наслов: Пут књиге у борском крају
Аутор: Слободан Љ. Јовановић
Година издања: 1990.
Слободан Јовановић, Пут књиге у борском крају, ЈП Штампа, радио и филм, Народна библиотека Бор, Бор, 1990/ формат: 25 cm; повез: броширан; обим: стр.189
О књизи
Инспирисан великим културним јубилејима Бора и околине: 120. годишњицом од оснивања прве читаонице у борском крају и 80. годишњицом од оснивања Социјалистичке читаонице у Злоту, аутор је стрпљиво истраживао, анализирао и синтетизовао обиља података о књизи, облицима бављења књигом и читањем, првим друштвеним и политичким институцијама које су у центар интересовања и рада стављале књигу и њен значај за свеколики напредак. У свом раду аутор се није зауставио само на истраживањима архивске грађе, која иначе значајно потврђује констатације о почецима и развоју просвете и културе у Србији, посебно у Борском крају. Он је користио и већи број објављених публикација, зборнике, статистичке годишњаке, те секундарне изворе, чиме је успео да непотпуне и непознате податке о раду са књигом и о културној прошлости борског краја презентира новим, потркрепљеним тумачењима, било да се ради о информацијама из старе периодике, о списковима пренумераната или о изворима какви су мемоарска грађа или музејске збирке и локални архиви...
...Не залазећи у детаље, не инсистирајући на приказивању и препричавању архивске и друге грађе, аутор у главним цртама представља укупна збивања, не изостављајући ниједан сегмент образовања, културе и просвете. Обиље података и чињеница до којих је дошао или које је анализирао, С. Јовановић излаже поступно, јасно правећи синтезе и закључке...
...Тиме се и поред постојања више зборника и пригодних публикација посвећених великим јубилејима Тимочке крајине публикација Слободана Јовановића издваја као прва ове врсте, која у распону од 120 година прати развој културних прилика у борском крају...
(Из рецензије др Десанке Стаматовић)
Борска бележница - Миклош Радноти
Наслов: Борска бележница
Аутор: Миклош Радноти
С мађарског превео: Данило Киш
Предговор: Александар Тишма
Година издања: 1979.
Миклош Радноти, Борска бележница, Народна библиотека Бор, Књижевна омладина Бор, Самоуправна интересна заједница културе Бор, 1979/ формат: 21 cm; повез: картон; обим: стр.54
О књизи
Песме преведене и објављене у овој књизи потичу из масовне гробнице у селу Абда на крајњем северозападу Мађарске. Приликом ексхумације, после рата, оне су нађене у стражњем xепу панталона на једном од двадесет два тела људи убијених пушчаним и револверским мецима, претежно у потиљак. Тело под бројем 12, у чијем је стражњем xепу панталона нађена свешчица са ћирилички одштампаним насловом “Авала 5”, идетнификовано је као леш др Миклоша Раднотија (Миклóс Раднóти), а песме уписане у ту свеску као последња остварења овог мађарског песника.
Свеску је Радноти купио у Србији, у Бору, од једног сељака, и све у њој садржане песме написао је као принудни радник у борском руднику за време окупације, што објашњава и осмишљава њихово објављивање на српском језику бригом Народне библиотеке у Бору.
Радноти је у Бор доспео 1. јуна 1944. године као припадник такозване радне службе, у коју је Хортијева, па затим Салашијева Мађарска мобилисала Јевреје да би, исцрпљујућим радом у ратним подручјима, самлела њихову живу снагу и евентуални отпор. У овом случају она је послала 1500 тих својеврсних робова на послугу немачкој организацији “Тодт”, у замену за испоруке бакра и хрома, које нису никад уследиле. Они су градили пругу, која неће бити изграђена у току рата. Али, главна сврха њиховог одашиљања у удаљену Србију била је, ипак, постигнута: без одговарајуће хране и без довољно одмора у баракама пуним вашију и стеница, мучени су тешким физичким послом, коме већина није била вична ни дорасла, кажњавани за прекршаје кундачењем, везивањем и стрељањем.
Раднотију је ово био већ трећи наврат присилног рада и он му се подвргао са осећањем катаклизме…
… У Бору се Радноти утопио у безимено робље, не свративши на себе никакву посебну позорност. Крхке телесне грађе, али здрав, некад страстан планинар, смучар и веслач, одолевао је како-тако тешким условима рада у логору, али је слабио. Није имао новаца, ни вредносних ствари којима би обезбеђивао допунску исхрану уз лошу и изгладњујућу логорску храну, нити је, као човек књиге и мисли, умео да се укључи у трампу и црну берзу, која је у свим логорима, слично корову на буњишту, бујала. Сем двојице-тројице упућених, нико од његових сулогораша, а да о стражарима и не говоримо, није знао да је тај роб, што тегли прагове и шине посрћући под псовкама и ударцима, један од најзначанијих мађарских песника…
… Ту, изнад Жагубице, чије је име забележио уз датуме настанка песама, у стешњености логорског кревета на спрат, у неком кутку, на трави, где се издвојио удова обамрлих од напора и исцрпљености, настајали су његови најлепши и најпотреснији стихови, најлепше и најпотресније песме мађарске књижевности у том њеном драматичном тренутку обрачуна и плаћања за мегаломанске заблуде. Све су оне, увериће се читалац, делови једног непрекидног лирског извештаја о страдању и суочавању са страдањем, о откинутости од живота и његових аркадијских радости у стварању и зрењу; једно усамљеничко, али видовито, загледање дна епохе фашизма у последњим његовим трзајима.
(Из предговора “Последње песме Миклоша Раднотија”
Александра Тишме, Борска бележница, Бор 1979)
УСИЉЕНИ МАРШ
Луд је ко се сруши па устане после станке
и с болом скитничким покрене колена, чланке,
па ипак иде даље, на крилу сулуде песме,
залуд га мами јарак, остати ипак не сме,
и питаш ли га зашто? даће ти ваљда одговор шкрт,
да жена га чека и нека мудрија смрт.
Ал ипак луд је свако ко се нада бољој смрти;
над домом му се давно још само ветар врти,
зид је већ порушен, поломљњен шљивик лежи,
и од страве ноћ се над домом му јежи.
О, како бих веровати мого да није само кратак
сан све то што вреди и да имам дом за повратак;
о, кад би га било! и ко негда на свежој веранди
зујале би пчеле мира док се пекмез хлади,
а башту би облио умирућег лета ход,
међ грањем би се љуљао зрели, голи плод,
чекала би ме Фани пред плотом тим што пева,
и падале би сенке тромога поподнева –
све ће то можда бити! месец је високо пропет!
Не пролази, пријатељу, зовни ме! устаћу опет!
Бор, 15. септембар 1944.
Шест деценија од смрти Миклоша Раднотија (Стеван Молнар)
Hollander – роман у два гласа (Ана Јанковић)